поглавље 37
1 I od toga drhće srce moje, i odskače sa svog mesta.
2 Slušajte dobro gromovni glas Njegov i govor što izlazi iz usta Njegovih.
3 Pod sva nebesa pušta ga, i svetlost svoju do krajeva zemaljskih.
4 Za njom riče grom, grmi glasom veličanstva svog, niti šta odgadja kad se čuje glas Njegov.
5 Divno Bog grmi glasom svojim, čini stvari velike, da ih ne možemo razumeti.
6 Govori snegu: Padni na zemlju; i daždu sitnom i daždu silnom.
7 Zapečaćava ruku svakom čoveku, da pozna sve poslenike svoje.
8 Tada zver ulazi u jamu, i ostaje na svojoj loži.
9 S juga dolazi oluja, i sa severa zima.
10 Od dihanja Božijeg postaje led, i široke vode stiskaju se.
11 I da se natapa zemlja, nateruje oblak, i rasipa oblak svetlošću svojom.
12 I on se obrće i tamo i amo po volji Njegovoj da čini sve što mu zapovedi po vasiljenoj.
13 Čini da se nadje ili za kar ili za zemlju ili za dobročinstvo.
14 Čuj to, Jove, stani i gledaj čudesa Božija.
15 Znaš li kako ih On uredjuje i kako sija svetlošću iz oblaka svog?
16 Znaš li kako vise oblaci? Znaš li čudesa Onog koji je savršen u svakom znanju?
17 Kako ti se haljine ugreju kad umiri zemlju s juga?
18 Jesi li ti s Njim razapinjao nebesa, koja stoje tvrdo kao saliveno ogledalo?
19 Nauči nas šta ćemo Mu reći; ne možemo od tame govoriti po redu.
20 Hoće li Mu ko pripovediti šta bih ja govorio? Ako li bi ko govorio, zaista, bio bih proždrt.
21 Ali sada ne mogu ljudi gledati u svetlost kad sjaji na nebu, pošto vetar prodje i očisti ga;
22 Sa severa dolazi kao zlato; ali je u Bogu strašnija slava.
23 Svemoguć je, ne možemo Ga stignuti; velike je sile, ali sudom i velikom pravdom nikoga ne muči.
24 Zato Ga se boje ljudi: Ne može Ga videti nikakav mudrac.