поглавље 30
1 A sada smeju mi se mladji od mene, kojima otaca ne bih hteo metnuti sa psima stada svog.
2 A na šta bi mi i bila sila ruku njihovih? U njima beše propala starost.
3 Od siromaštva i gladi samoćavahu bežeći od suva, mračna, pusta i opustošena mesta;
4 Koji brahu lobodu po čestama, i smrekovo korenje beše im hrana.
5 Izmedju ljudi behu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežom.
6 Življahu po strašnim uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu.
7 Po grmovima rikahu, pod trnjem se skupljahu.
8 Behu ljudi nikakvi i bez imena, manje vredni nego zemlja.
9 I njima sam sada pesma, i postah im priča.
10 Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice.
11 Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom.
12 S desne strane ustajahu momci, potkidahu mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste.
13 Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže.
14 Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina.
15 Strahote navališe na me, i kao vetar teraju dušu moju, i kao oblak prodje sreća moja.
16 I sada se duša moja razliva u meni, stigoše me dani mučni.
17 Noću probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se.
18 Od teške sile promenilo se odelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me.
19 Bacio me je u blato, te sam kao prah i pepeo.
20 Vičem k Tebi, a Ti me ne slušaš; stojim pred Tobom, a Ti ne gledaš na me.
21 Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se.
22 Podižeš me u vetar, posadjuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro.
23 Jer znam da ćeš me odvesti na smrt i u dom odredjeni svima živima.
24 Ali neće pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neće vikati.
25 Nisam li plakao radi onog koji beše u zlu? Nije li duša moja žalosna bivala radi ubogog?
26 Kad se dobru nadah, dodje mi zlo; i kad se nadah svetlosti, dodje mrak.
27 Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani mučni.
28 Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vičem u zboru.
29 Brat postah zmajevima i drug sovama.
30 Pocrnela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege.
31 Gusle se moje pretvoriše u zapevku, i svirala moja u plač.