поглавље 10
1 Dodijao je duši mojoj život moj; pustiću od sebe tužnjavu svoju, govoriću u jadu duše svoje.
2 Reći ću Bogu: Nemoj me osuditi; kaži mi zašto se preš sa mnom.
3 Je li Ti milo da činiš silu, da odbacuješ delo ruku svojih i savet bezbožnički obasjavaš?
4 Jesu li u Tebe oči telesne? Vidiš li kao što vidi čovek?
5 Jesu li dani tvoji kao dani čovečiji, i godine tvoje kao vek ljudski,
6 Te istražuješ moje bezakonje i za greh moj razbiraš?
7 Ti znaš da nisam kriv, i nema nikoga ko bi izbavio iz Tvoje ruke.
8 Tvoje su me ruke stvorile i načinile, i Ti me odsvuda potireš.
9 Opomeni se da si me kao od kala načinio, i opet ćeš me u prah obratiti.
10 Nisi li me kao mleko slio i kao sir usirio me?
11 Navukao si na me kožu i meso, i kostima i žilama spleo si me.
12 Životom i milošću darivao si me; i staranje Tvoje čuvalo je duh moj.
13 I sakrio si to u srcu svom; ali znam da je u Tebe.
14 Ako sam zgrešio, opazio si me, i nisi me oprostio bezakonja mog.
15 Ako sam skrivio, teško meni! Ako li sam prav, ne mogu podignuti glave, pun sramote i videći muku svoju.
16 I ako se podigne, goniš me kao lav, i opet činiš čudesa na meni.
17 Ponavljaš svedočanstva svoja protiv mene, i umnožavaš gnev svoj na me; vojske jedne za drugom izlaze na me.
18 Zašto si me izvadio iz utrobe? O da umreh! Da me ni oko ne vide!
19 Bio bih kao da nikada nisam bio; iz utrobe u grob bio bih odnesen.
20 Nije li malo dana mojih? Prestani dakle i okani me se da se malo oporavim,
21 Pre nego otidem odakle se neću vratiti, u zemlju tamnu i u sen smrtni,
22 U zemlju tamnu kao mrak i u sen smrtni, gde nema promene i gde je videlo kao tama.