поглавље 9
1 A Jov odgovori i reče:
2 Zaista, znam da je tako; jer kako bi mogao čovek biti prav pred Bogom?
3 Ako bi se hteo preti s Njim, ne bi Mu mogao odgovoriti od hiljade na jednu.
4 Mudar je srcem i jak snagom; ko se je opro Njemu i bio srećan?
5 On premešta gore, da niko i ne opazi; prevraća ih u gnevu svom;
6 On kreće zemlju s mesta njenog da joj se stupovi drmaju;
7 On kad zapreti suncu, ne izlazi; On zapečaćava zvezde;
8 On razapinje nebo sam, i gazi po valima morskim;
9 On je načinio zvezde kola i štape i vlašiće i druge jugu u dnu;
10 On čini stvari velike i neispitive i divne, kojima nema broja.
11 Gle, ide mimo mene, a ja ne vidim; prodje, a ja ga ne opazim.
12 Gle, kad uhvati, ko će Ga nagnati da vrati? Ko će Mu kazati: Šta radiš?
13 Bog ne usteže gneva svog, padaju poda Nj oholi pomoćnici.
14 A kako bi Mu ja odgovarao i birao reči protiv Njega?
15 Da sam i prav, neću Mu se odgovoriti, valja da se molim sudiji svom.
16 Da Ga zovem i da mi se odzove, još ne mogu verovati da je čuo glas moj.
17 Jer me je vihorom satro i zadao mi mnogo rana nizašta.
18 Ne da mi da odahnem, nego me siti gorčinama.
19 Ako je na silu, gle, On je najsilniji; ako na sud, ko će mi svedočiti?
20 Da se pravdam, moja će me usta osuditi; da sam dobar, pokazaće da sam nevaljao.
21 Ako sam dobar, neću znati za to; omrzao mi je život moj.
22 Svejedno je; zato rekoh: i dobrog i bezbožnog On potire.
23 Kad bi još ubio bič najedanput! Ali se smeje iskušavanju pravih.
24 Zemlja se daje u ruke bezbožniku; lice sudija njenih zaklanja; ako ne On, da ko?
25 Ali dani moji biše brži od glasnika; pobegoše, ne videše dobra.
26 Prodjoše kao brze ladje, kao orao kad leti za hranu.
27 Ako kažem: Zaboraviću tužnjavu svoju, ostaviću gnev svoj i okrepiću se;
28 Strah me je od svih muka mojih, znam da me nećeš opravdati.
29 Biću kriv; zašto bih se mučio uzalud?
30 Da se izmijem vodom snežnicom, i da očistim sapunom ruke svoje,
31 Tada ćeš me zamočiti u jamu da se gade na me moje haljine.
32 Jer nije čovek kao ja da Mu odgovaram, da idem s Njim na sud;
33 Niti ima medju nama kmeta da bi stavio ruku svoju medju nas dvojicu.
34 Neka odmakne od mene prut svoj, i strah Njegov neka me ne straši;
35 Tada ću govoriti, i neću Ga se bojati; jer ovako ne znam za sebe.