поглавље 139
1 Gospode! Ti me kušaš i znaš.
2 Ti znaš kad sedam i kad ustanem; Ti znaš pomisli moje izdaleka;
3 Kad hodim i kad se odmaram, Ti si oko mene, i sve puteve moje vidiš.
4 Još nema reči na jeziku mom, a Ti, Gospode, gle, već sve znaš.
5 Sastrag i spred Ti si me zaklonio, i stavio na me ruku svoju.
6 Čudno je za me znanje Tvoje, visoko, ne mogu da ga dokučim.
7 Kuda bih otišao od duha Tvog, i od lica Tvog kuda bih pobegao?
8 Da izadjem na nebo, Ti si onde. Da sidjem u pakao, onde si.
9 Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora:
10 I onde će me ruka Tvoja voditi, i držati me desnica Tvoja.
11 Da kažem: Da ako me mrak sakrije; ali je i noć kao videlo oko mene.
12 Ni mrak neće zamračiti od Tebe, i noć je svetla kao dan: mrak je kao videlo.
13 Jer si Ti stvorio šta je u meni, sastavio si me u utrobi matere moje.
14 Hvalim Te, što sam divno sazdan. Divna su dela Tvoja, i duša moja to zna dobro.
15 Nijedna se kost moja nije sakrila od Tebe, ako i jesam sazdan tajno, otkan u dubini zemaljskoj.
16 Zametak moj videše oči Tvoje, u knjizi je Tvojoj sve to zapisano, i dani zabeleženi, kad ih još nije bilo nijednog.
17 Kako su mi nedokučive pomisli Tvoje, Bože! Kako im je velik broj!
18 Da ih brojim, više ih je nego peska. Kad se probudim, još sam s Tobom.
19 Da hoćeš, Bože, ubiti bezbožnika! Krvopije, idite od mene.
20 Oni govore ružno na Tebe; uzimaju ime Tvoje uzalud neprijatelji Tvoji.
21 Zar da ne mrzim na one, koji na Te mrze, Gospode, i da se ne gadim na one koji ustaju na Tebe?
22 Punom mrzošću mrzim na njih; neprijatelji su mi.
23 Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje.
24 I vidi jesam li na zlom putu, i vodi me na put večni.