поглавље 28
1 I kad izidjoše srećno iz ladje, tada razumeše da se ostrvo zove Melit.
2 A divljaci činjahu nam ne malu ljubav, jer naložiše oganj i primiše nas sve zbog dažda koji idjaše, i zbog zime.
3 A Pavle zgrabivši gomilu granja naloži na oganj, i izišavši zmija od vrućine skoči mu na ruku.
4 I kad videše divljaci zmiju gde visi o ruci njegovoj, govorahu jedan drugom: Jamačno je ovaj čovek krvnik, kog izbavljenog od mora sud Božji ne ostavi da živi.
5 A on otresavši zmiju u oganj ne bi mu ništa zlo.
6 A oni čekahu da on oteče ili ujedanput da padne mrtav. A kad zadugo čekaše, i videše da mu ništa zlo ne bi, promeniše se, i govorahu da je on bog.
7 A naokolo oko onog mesta behu sela poglavara od ostrva po imenu Poplija, koji nas primi i ugosti ljubazno tri dana.
8 A dogodi se da otac Poplijev ležaše od groznice i od srdobolje, kome ušavši Pavle pomoli se Bogu i metnu ruke svoje na nj i isceli ga.
9 A kad to bi, dolažahu i drugi koji behu bolesni na ostrvu onom, i isceljivahu se.
10 I poštovahu nas velikim častima; i kad podjosmo, spremiše nam što je od potrebe.
11 A posle tri meseca odvezosmo se na ladji aleksandrijskoj, koja je bila prezimila na ostrvu, i behu na njoj napisani Dioskuri.
12 I doplovivši u Sirakuzu ostasmo onde tri dana.
13 A odande otplovivši dodjosmo u Rigiju; i posle jednog dana kad dunu jug, dodjosmo drugi dan u Potiole.
14 Onde nadjemo braću, i oni nas zamole te ostanemo kod njih sedam dana; i tako podjosmo u Rim.
15 I odande čuvši braća za nas izidjoše nam na susret sve do Apijeva pazara i tri krčme. I kad ih vide Pavle, dade hvalu Bogu, i oslobodi se.
16 A kad dodjosmo u Rim, kapetan predade sužnje vojvodi. Ali se Pavlu dopusti da živi gde hoće s vojnikom koji ga čuvaše.
17 A posle tri dana Pavle sazva starešine jevrejske. I kad se oni skupiše, govoraše im: Ljudi braćo! Ja ništa ne učinih protivno narodu ili običajima otačkim; i Jerusalimljani predaše me kao sužnja u ruke Rimljanima,
18 Koji izvidevši za mene hteše da me puste, jer se ne nadje na meni nijedna smrtna krivica.
19 Ali kad Judejci govorahu nasuprot, natera me nevolja da se ištem pred ćesara, ne kao da bih svoj narod imao šta tužiti.
20 Toga radi uzroka zamolih vas da se vidimo i da se razgovorimo; jer nade radi Izrailjeve okovan sam u ovo gvoždje.
21 A oni mu rekoše: Mi niti primismo pisma za te iz Judeje; niti dodje ko od braće da javi ili da govori šta zlo za tebe.
22 Nego molimo da čujemo od tebe šta misliš; jer nam je poznato za ovu jeres da joj se svuda nasuprot govori.
23 I odredivši mu dan dodjoše k njemu u gostionicu mnogi; kojima kazivaše svedočeći carstvo Božje i uveravajući ih za Isusa iz zakona Mojsijevog i iz proroka od jutra do samog mraka.
24 I jedni verovahu onome što govoraše a jedni ne verovahu.
25 A budući nesložni medju sobom, odlažahu kad reče Pavle jednu reč: Dobro kaza Duh Sveti preko proroka Isaije očevima našim
26 Govoreći: Idi k narodu ovome i kaži: Ušima ćete čuti i nećete razumeti; i očima ćete gledati i nećete videti.
27 Jer odrveni srce ovog naroda, i ušima teško čuju, i očima svojim zažmuriše da kako ne vide očima, i ušima ne čuju, i da se ne obrate da ih iscelim.
28 Da vam je dakle na znanje da se neznabošcima posla spasenje Božje, oni će i čuti.
29 I kad on ovo reče, otidoše Jevreji prepirući se medju sobom.
30 A Pavle ostade pune dve godine o svom trošku, i dočekivaše sve koji mu dolažahu,
31 Propovedajući carstvo Božje, i učeći o Gospodu našem Isusu Hristu slobodno, i niko mu ne branjaše.