поглавље 4
1 I opet poče učiti kod mora, i skupiše se oko Njega ljudi mnogi tako da mora ući u ladju, i sedeti na moru; a narod sav beše na zemlji kraj mora.
2 I učaše ih u pričama mnogo, i govoraše im u nauci svojoj:
3 Slušajte: evo izidje sejač da seje.
4 I kad sejaše, dogodi se da jedno pade ukraj puta, i dodjoše ptice i pozobaše ga.
5 A drugo pade na kamenito mesto gde ne beše mnogo zemlje; i odmah izniče; jer ne beše u dubinu zemlje:
6 A kad obasja sunce, uvenu, i budući da nemaše korena, usahnu.
7 I drugo pade u trnje; i naraste trnje i udavi ga, i ne donese rod.
8 I drugo pade na zemlju dobru; i davaše rod koji je napredovao i rastao i donosio po trideset i po šezdeset i po sto.
9 I reče: Ko ima uši da čuje neka čuje.
10 A kad osta sam, zapitaše Ga koji behu s Njim i sa dvanaestoricom za ovu priču.
11 I reče im: Vama je dano da znate tajne carstva Božjeg, a onima napolju sve u pričama biva;
12 Da očima gledaju i da ne vide, i ušima slušaju i da ne razumeju; da se kako ne obrate i da im se ne oproste gresi.
13 I reče im: Zar ne razumete ovu priču? A kako ćete sve priče razumeti?
14 Sejač reč seje.
15 A ono su kraj puta, gde se seje reč i kad je čuju odmah dodje sotona i otme reč posejanu u srcima njihovim.
16 Tako su i ono što se seje na kamenitim mestima, koji kad čuju reč odmah je prime s radošću;
17 Ali nemaju korena u sebi, nego su nepostojani, pa kad bude do nevolje ili ih poteraju reči radi, odmah se sablazne.
18 A ono su što se u trnju seje koji slušaju reč,
19 Ali brige ovog sveta i prevara bogatstva i ostale slasti udju i zaguše reč, i bez roda ostane.
20 A ono su što se na dobroj zemlji seje koji slušaju reč i primaju, i donose rod po trideset i po šezdeset i po sto.
21 I govoraše im: Eda li se sveća užiže da se metne pod sud ili pod odar? A ne da se na svećnjak metne?
22 Jer nema ništa tajno što neće biti javno; niti ima šta sakriveno što neće izaći na videlo.
23 Ako ima ko uši da čuje neka čuje.
24 I govoraše im: Pamtite šta čujete: kakvom merom merite onakvom će vam se meriti i dometnuće se vama koji slušate.
25 Jer ko ima, daće mu se; a koji nema, uzeće mu se i ono što ima.
26 I govoraše im: Tako je carstvo Božje kao čovek kad baci seme u zemlju;
27 I spava i ustaje noću i danju; i seme niče i raste, da ne zna on.
28 Jer zemlja sama od sebe najpre donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu.
29 A kad sazre rod, odmah pošalje srp; jer nasta žetva.
30 I govoraše: Kakvo ćemo kazati da je carstvo Božje? Ili u kakvoj ćemo ga priči iskazati?
31 Ono je kao zrno gorušičino koje kad se poseje u zemlju manje je od svih semena na zemlji;
32 A kad se poseje, uzraste i bude veće od sveg povrća, i pusti grane velike da mogu u njegovom hladu ptice nebeske živeti.
33 I takvim mnogim pričama kazivaše im reč, koliko mogahu slušati.
34 A bez priča ne govoraše im ni reči. A učenicima posebno kazivaše sve.
35 I reče im onaj dan uveče: Hajdemo na one strane.
36 I otpustivši narod uzeše Ga kako beše u ladji; a i druge ladje behu s Njim.
37 I postade velika oluja; i valovi tako zalivahu u ladju da se već napuni.
38 A On na krmi spavaše na uzglavlju; i probudiše Ga, i rekoše Mu: Učitelju! Zar Ti ne mariš što ginemo?
39 I ustavši zapreti vetru, i reče moru: Ćuti, prestani. I utoli vetar, i postade tišina velika.
40 I reče im: Zašto ste tako strašljivi? Kako nemate vere.
41 I uplašiše se vrlo, i govorahu jedan drugom: Ko je Ovaj, dakle, da Ga i vetar i more slušaju?