поглавље 64
1 O da bi razdro nebesa i sišao, da se rastope gore od Tebe,
2 Kao što se na ognju razgori granje i voda uzavri od ognja, da ime Tvoje poznaju neprijatelji Tvoji i da narodi drhću od Tebe.
3 Kad si činio strahote kojima se ne nadasmo, Ti si silazio, i gore se rastapahu od Tebe.
4 Otkako je veka ne ču se, niti se ušima dozna, niti oko vide Boga osim Tebe da bi tako učinio onima koji Ga čekaju.
5 Sretao si onog koji se raduje tvoreći pravdu; pominju Te na putevima Tvojim; gle, Ti si se razgnevio što grešismo; da na njima jednako ostasmo, bismo se spasli.
6 Ali svi bejasmo kao nečisto šta, i sva naša pravda kao nečista haljina; zato opadosmo svi kao list, i bezakonja naša kao vetar odnesoše nas.
7 Nikoga ne bi da priziva ime Tvoje, da ustane da se Tebe drži, jer si sakrio lice svoje od nas i rastopio si nas bezakonjem našim.
8 Ali sada, Gospode, Ti si naš Otac; mi smo kao, a Ti si naš lončar, i svi smo delo ruku Tvojih.
9 Gospode, ne gnevi se veoma, i ne pominji doveka bezakonje; evo, pogledaj; mi smo svi Tvoj narod.
10 Gradovi svetosti Tvoje opusteše; Sion opuste, Jerusalim posta pustoš.
11 Dom naše svetinje i naše krasote, u kome Te slaviše oci naši, izgore ognjem, i sve što nam beše drago potrveno je.
12 Hoćeš li se na to uzdržati, Gospode, i ćutati, i jednako nas mučiti?