поглавље 6
1 Godine koje umre car Ozija videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom, i skut Mu ispunjavaše crkvu.
2 Serafimi stajahu više Njega, svaki ih imaše šest krila: dvema zaklanjaše lice svoje i dvema zaklanjaše noge svoje, a dvema leteše.
3 I vikahu jedan drugom govoreæi: Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave Njegove.
4 I zadrmaše se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima.
5 I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam èovek neèistih usana, i živim usred naroda neèistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim oèima.
6 A jedan od serafima dolete k meni držeæi u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kleštima,
7 I dotaèe se usta mojih, i reèe: Evo, ovo se dotaèe usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj oèisti se.
8 Potom èuh glas Gospodnji gde reèe: Koga æu poslati? I ko æe nam iæi? A ja rekoh: Evo mene, pošalji mene.
9 A On reèe: Idi, i reci tom narodu: Slušajte ali neæete razumeti, gledajte ali neæete poznati.
10 Uèini da odeblja srce tom narodu i uši da im otežaju, i oèi im zatvori, da ne vide oèima svojim i ušima svojim da ne èuju i srcem svojim da ne razumeju i ne obrate se i ne iscele.
11 A ja rekoh: Dokle, Gospode? A On reèe: Dokle ne opuste gradovi da budu bez stanovnika i kuæe da budu bez ljudi, i zemlja dokle sasvim ne opusti,
12 I dokle Gospod opravi daleko ljude i bude sama pustoš u zemlji.
13 Ali æe još biti u njoj desetina, pa æe se i ona zatrti; ali kao hrast ili brest, kojima i kad zbace lišæe ostaje stablo, tako æe sveto seme biti njeno stablo.