поглавље 7
1 A kad svrši sve reči svoje pred narodom, dodje u Kapernaum.
2 U kapetana pak jednog beše sluga bolestan na umoru koji mu beše mio.
3 A kad ču za Isusa, posla k Njemu starešine judejske moleći Ga da bi došao da mu isceli slugu.
4 A oni došavši k Isusu moljahu Ga lepo govoreći: Dostojan je da mu to učiniš;
5 Jer ljubi narod naš, i načini nam zbornicu.
6 A Isus idjaše s njima. I kad već behu blizu kuće, posla kapetan k Njemu prijatelje govoreći Mu: Gospode! Ne trudi se, jer nisam dostojan da udješ pod moju strehu;
7 Zato i ne držah sebe dostojnog da Ti dodjem, nego samo reci reč, i ozdraviće sluga moj.
8 Jer i ja sam čovek pod vlasti, i imam pod sobom vojnike, pa kažem jednom: Idi, i ide; i drugom: Dodji, i dodje; i sluzi svom: Učini to, i učini.
9 A kad to ču Isus, začudi mu se, i okrenuvši se narodu koji idjaše za Njim reče: Kažem vam: ni u Izrailju tolike vere ne nadjoh.
10 I vrativši se poslani nadjoše bolesnog slugu zdravog.
11 I potom idjaše u grad koji se zovi Nain, i s Njim idjahu mnogi učenici Njegovi i mnoštvo naroda.
12 Kad se približiše k vratima gradskim, i gle, iznošahu mrtvaca, jedinca sina matere njegove, i ona beše udovica i naroda iz grada mnogo idjaše s njom.
13 I videvši je Gospod sažali Mu se za njom, i reče joj: Ne plači.
14 I pristupivši prihvati za sanduk; a nosioci stadoše, i reče: Momče! Tebi govorim, ustani.
15 I sede mrtvac i stade govoriti; i dade ga materi njegovoj.
16 A strah obuze sve, i hvaljahu Boga govoreći: Veliki prorok izidje medju nama, i Bog pohodi narod svoj.
17 I otide glas ovaj o Njemu po svoj Judeji i po svoj okolini.
18 I javiše Jovanu učenici njegovi za sve ovo.
19 I dozvavši Jovan dva od učenika svojih posla ih k Isusu govoreći: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugog da čekamo?
20 Došavši pak ljudi k Njemu rekoše: Jovan krstitelj posla nas k tebi govoreći: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugog da čekamo?
21 A u taj čas isceli mnoge od bolesti i od muka i od zlih duhova, i mnogima slepima darova vid.
22 I odgovarajući Isus reče im: Idite i kažite Jovanu šta videste i čuste: slepi progledaju, hromi hode, gubavi čiste se, gluvi čuju, mrtvi ustaju, siromašnima propoveda se jevandjelje.
23 I blago onome koji se ne sablazni o mene.
24 A kad otidoše učenici Jovanovi, poče narodu govoriti za Jovana: Šta ste izišli u pustinji da vidite? Trsku, koju ljulja vetar?
25 Šta ste, dakle, izašli da vidite? Čoveka u meke haljine obučena? Eto, koji gospodske haljine nose i u slastima žive po carskim su dvorovima.
26 Šta ste dakle izišli da vidite? Proroka? Da, ja vam kažem, i više od proroka;
27 Jer je ovo onaj za koga je pisano: Eto ja šaljem andjela svog pred licem Tvojim koji će pripraviti put Tvoj pred Tobom.
28 Jer vam kažem: Nijedan izmedju rodjenih od žena nije veći prorok od Jovana krstitelja; a najmanji u carstvu Božijem veći je od njega.
29 I svi ljudi koji slušahu i carinici opravdaše Boga, i krstiše se krštenjem Jovanovim;
30 A fariseji i književnici odbaciše savet Božji za njih, I ne hteše da ih on krsti.
31 A Gospod reče: Kakvi ću kazati da su ljudi ovog roda? I kakvi su?
32 Oni su kao deca koja sede po ulicama i dozivaju jedno drugo i govore: Svirasmo vam, i ne igraste, žalismo vam se, i ne plakaste.
33 Jer dodje Jovan krstitelj koji ni jede hleb ni pije vino, a vi kažete: Djavo je u njemu;
34 Dodje Sin čovečiji koji i jede i pije, a vi kažete: Gle čoveka izelice i pijanice, druga carinicima i grešnicima.
35 I opravdaše premudrost sva deca njena.
36 Moljaše Ga pak jedan od fariseja da bi obedovao u njega; i ušavši u kuću farisejevu sede za trpezu:
37 I gle, žena u gradu koja beše grešnica doznavši da je Isus za trpezom u kući farisejevoj, donese sklenicu mira;
38 I stavši sastrag kod nogu Njegovih plakaše, i stade prati noge Njegove suzama, i kosom od svoje glave otiraše, i celivaše noge Njegove, i mazaše mirom.
39 A kad vide farisej koji Ga je dozvao, reče u sebi govoreći: Da je on prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče: jer je grešnica.
40 I odgovarajući Isus reče mu: Simone! Imam ti nešto kazati. A on reče: Učitelju! Kaži.
41 A Isus reče: Dvojica behu dužni jednom dužniku, jedan beše dužan pet stotina dinara, a drugi pedeset.
42 A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici. Kaži koji će ga od njih dvojice većma ljubiti.
43 A Simon odgovarajući reče: Mislim onaj kome najviše pokloni. A On mu reče: Pravo si sudio.
44 I okrenuvši se k ženi reče Simonu: Vidiš li ovu ženu? Ja udjoh u tvoju kuću, ni vode mi na noge nisi dao; a ona suzama obli mi noge, i kosom od glave svoje otre.
45 Celiva mi nisi dao; a ona otkako udjoh ne presta celivati mi nogu.
46 Uljem nisi pomazao glave moje; a ona mirom pomaza mi noge.
47 Zato kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav.
48 A njoj reče: Opraštaju ti se gresi.
49 I stadoše u sebi govoriti oni što sedjahu s Njim za trpezom: Ko je Ovaj što i grehe oprašta?
50 A ženi reče: Vera tvoja pomože ti; idi s mirom.