поглавље 8
1 U to vreme, govori Gospod, izvadiće se iz grobova kosti careva Judinih i kosti knezova njegovih i kosti svešteničke i kosti proročke, i kosti stanovnika jerusalimskih;
2 I razmetnuće se prema suncu i mesecu i svoj vojsci nebeskoj, koje ljubiše i kojima služiše i za kojima idoše i koje tražiše i kojima se klanjaše; neće se pokupiti ni pogrepsti, nego će biti gnoj po zemlji.
3 I voleće smrt nego život, sav ostatak što ih ostane od ovog roda zlog, što ih ostane po svim mestima kuda ih raselim, govori Gospod nad vojskama.
4 Još im reci: Ovako veli Gospod: Ko padne, ne ustaje li? Ko zadje, ne vraća li se?
5 Zašto je zašao taj narod jerusalimski za svagda? Drže se prevare, neće da se obrate.
6 Pazio sam i slušao, ne govore pravo, nema nikoga da se kaje za zlo svoje, da reče: Šta učinih? Svaki je okrenuo svojim trkom, kao konj kad nagne u boj.
7 I roda pod nebom zna svoje vreme, grlica i ždral i lasta paze na vreme kad dolaze; a narod moj ne zna sud Gospodnji.
8 Kako govorite: Mudri smo, i zakon je Gospodnji u nas? Doista, gle, laž učini lažljiva pisaljka književnička.
9 Mudraci se osramotiše, uplašiše se i uhvatiše se; eto, odbaciše reč Gospodnju, pa kakva im je mudrost?
10 Zato ću dati žene njihove drugima, njive njihove onima koji će ih naslediti, jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo, i proroci i sveštenici, svi su varalice.
11 Jer leče rane kćeri naroda mog ovlaš govoreći: Mir, mir; a mira nema.
12 Eda li se postideše što činiše gad? Niti se postideše niti znaju za stid; za to će popadati medju onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod.
13 Sasvim ću ih istrebiti, govori Gospod, nema grozda na lozi, ni smokve na drvetu, i lišće je opalo; i šta sam im dao uzeće im se.
14 Što stojimo? Skupite se i udjimo u tvrde gradove, i onde ćutimo; jer nas je Gospod Bog naš ućutkao napojivši nas žuči, jer zgrešismo Gospodu.
15 Čekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.
16 Od Dana ču se frkanje konja njegovih, od rzanja pastuha njegovih sva se zemlja zatrese, dodjoše i pojedoše zemlju i sve što beše u njoj, gradove i koji življahu u njima.
17 Jer, evo, ja ću pustiti na vas zmije, aspide, od kojih nema bajanja, te će vas ujedati, govori Gospod.
18 Okrepio bih se u žalosti, ali je srce u meni iznemoglo.
19 Eto vike kćeri naroda mog iz daleke zemlje: Zar Gospod nije u Sionu? Car njegov zar nije u njemu? Zašto me razgneviše svojim likovima rezanim, tudjim taštinama?
20 Žetva je prošla, leto minulo, a mi se ne izbavismo.
21 Satrven sam što je kći naroda mog satrvena, u žalosti sam, čudo osvoji me.
22 Nema li balsama u Galadu? Nema li onde lekara? Zašto se dakle ne isceli kći naroda mog?