поглавље 4
1 Ako ćeš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadove svoje ispred mene, nećeš se skitati.
2 I klećeš se istinito, verno i pravo: Tako da je živ Gospod. I narodi će se blagosiljati Njim, i Njim će se hvaliti.
3 Jer ovako veli Gospod Judejcima i Jerusalimljanima: orite sebi krčevinu, i ne sejte u trnje.
4 Obrežite se Gospodu, i skinite okrajak sa srca svog, Judejci i Jerusalimljani, da ne izidje jarost moja kao oganj i razgori se da ne bude nikoga ko bi ugasio za zla dela vaša.
5 Objavite u Judeji i oglasite u Jerusalimu i recite: trubite u trubu po zemlji; vičite, sazovite narod i recite: Skupite se, i udjimo u tvrde gradove.
6 Podignite zastavu prema Sionu, bežite i ne stajte, jer ću dovesti zlo od severa i pogibao veliku.
7 Izlazi lav iz česte svoje i koji zatire narode krenuvši se ide s mesta svog da obrati zemlju tvoju u pustoš, gradovi tvoji da se raskopaju da ne bude nikoga u njima.
8 Za to pripašite kostret, plačite i ridajte, jer se žestoki gnev Gospodnji nije odvratio od nas.
9 I tada će, veli Gospod, nestati srca caru i srca knezovima, i sveštenici će se udiviti i proroci će se začuditi.
10 I rekoh: Ah Gospode Gospode! Baš si prevario ovaj narod i Jerusalim govoreći: Imaćete mir, a mač dodje do duše.
11 U to će se vreme kazati ovom narodu i Jerusalimu: Vetar vruć s visokih mesta u pustinji duva ka kćeri naroda mog, ne da proveje ni pročisti.
12 Vetar jači od tih doći će mi; i ja ću im sada izreći sud.
13 Gle, kao oblak podiže se, i kola su mu kao vihor, konji su mu brži od orlova. Teško nama! Propadosmo.
14 Umij srce svoje od zla, Jerusalime, da bi se izbavio; dokle će stajati u tebi misli tvoje ništave?
15 Jer glas javlja od Dana, i oglašuje zlo od gore Jefremove.
16 Kazujte narodima; evo oglašujte za Jerusalim da idu stražari iz daleke zemlje, i puštaju glas svoj na gradove Judine.
17 Kao čuvari poljski staće oko njega, jer se odmetnu od mene, veli Gospod.
18 Put tvoj i dela tvoja to ti učiniše; to je od zla tvog da je gorko i da ti dopire do srca.
19 Jaoh utroba, jaoh utroba! Boli me u srcu; srce mi bije; ne mogu ćutati; jer glas trubni čuješ, dušo moja, viku ubojnu.
20 Pogibao na pogibao oglašuje se; jer se pustoši sva zemlja, najedanput će se opustošiti moji šatori, zavesi moji za čas.
21 Dokle ću gledati zastavu? Slušati glas trubni?
22 Jer je narod moj bezuman, ne poznaje me, ludi su sinovi i bez razuma, mudri su da zlo čine, a dobro činiti ne umiju.
23 Pogledah na zemlju, a gle bez obličja je i pusta; i na nebo, a svetlosti njegove nema.
24 Pogledah na gore, a gle, tresu se i svi humovi drmaju se.
25 Pogledah, a gle, nema čoveka, i sve ptice nebeske odletele.
26 Pogledah, a gle, Karmil je pustinja i svi gradovi njegovi oboreni od Gospoda, od žestokog gneva Njegovog.
27 Jer ovako govori Gospod: Sva će zemlja opusteti; ali neću sasvim zatrti.
28 Zato će tužiti zemlja, i nebo će gore potamneti, jer rekoh, namislih, i neću se raskajati, niti ću udariti natrag.
29 Od vike konjika i strelaca pobeći će svi gradovi, otići će u guste šume i na stene će se popeti; svi će gradovi biti ostavljeni i niko neće u njima živeti.
30 A ti, opustošena, šta ćeš činiti? Ako se i oblačiš u skerlet, ako se i kitiš nakitom zlatnim, i mažeš lice svoje, zaludu se krasiš, preziru te milosnici, traže dušu tvoju.
31 Jer čujem glas kao porodiljin, cviljenje kao žene koja se prvi put poradja, glas kćeri sionske, koja rida, pruža ruke svoje govoreći: Teško meni! Jer mi nestaje duša od ubilaca.