поглавље 12
1 A Isus pre pashe na šest dana dodje u Vitaniju gde beše Lazar što umre, koga podiže iz mrtvih.
2 Onde Mu, pak, zgotoviše večeru, i Marta služaše, a i Lazar sedjaše s njim za trpezom;
3 A Marija uzevši litru pravog nardovog mnogocenog mira pomaza noge Isusove, i otre kosom svojom noge Njegove; a kuća se napuni mirisa od mira.
4 Onda reče jedan od učenika Njegovih, Juda Simonov Iskariotski, koji Ga posle izdade:
5 Zašto se ovo miro ne prodade za trista groša i ne dade siromasima?
6 A ovo ne reče što se staraše za siromahe, nego što beše lupež, i imaše kovčežić, i nošaše što se metaše u nj.
7 A Isus reče: Ne dirajte u nju; ona je to dohranila za dan mog pogreba;
8 Jer siromahe svagda imate sa sobom, a mene nemate svagda.
9 Razume, pak, mnogi narod iz Judeje da je onde i dodjoše ne samo Isusa radi nego i da vide Lazara kog podiže iz mrtvih.
10 A glavari sveštenički dogovoriše se da i Lazara ubiju;
11 Jer mnogi njega radi idjahu iz Judeje i verovahu Isusa.
12 A sutradan, mnogi od naroda koji beše došao na praznik, čuvši da Isus ide u Jerusalim
13 Uzeše grane od finika i izidjoše Mu na susret, i vikahu govoreći: Osana! Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, car Izrailjev.
14 A Isus našavši magare usede na nj, kao što je pisano:
15 Ne boj se kćeri Sionova, evo car tvoj ide sedeći na magaretu.
16 Ali ovo učenici Njegovi ne razumeše pre: nego kad se proslavi Isus onda se opomenuše da ovo beše za Njega pisano, i ovo Mu učiniše.
17 A narod svedočaše koji beše pre s Njim kad Lazara izazva iz groba i podiže ga iz mrtvih.
18 Zato Ga i srete narod, jer čuše da On učini ovo čudo.
19 A fariseji govorahu medju sobom: Vidite da ništa ne pomaže? Gle, svet ide za njim.
20 A behu neki Grci koji behu došli na praznik da se mole Bogu.
21 Oni dakle pristupiše k Filipu, koji beše iz Vitsaide galilejske, i moljahu ga govoreći: Gospodine! Mi bismo hteli da vidimo Isusa.
22 Dodje Filip i kaza Andriji, a Andrija i Filip opet kazaše Isusu.
23 A Isus odgovori im govoreći: Dodje čas da se proslavi Sin čovečiji.
24 Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi;
25 Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi na dušu svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni.
26 Ko meni služi, za mnom nek ide, i gde sam ja onde i sluga moj nek bude; i ko meni služi onog će poštovati Otac moj.
27 Sad je duša moja žalosna; i šta da kažem? Oče! Sačuvaj me od ovog časa; ali za to dodjoh na čas ovaj.
28 Oče! Proslavi ime svoje! Tada glas dodje s neba: I proslavio sam i opet ću proslaviti.
29 A kad ču narod koji stajaše, govorahu: Grom zagrmi; a drugi govorahu: Andjeo mu govori.
30 Isus odgovori i reče: Ovaj glas ne bi mene radi nego naroda radi.
31 Sad je sud ovom svetu; sad će biti isteran knez ovog sveta napolje.
32 I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.
33 A ovo govoraše da pokaže kakvom će smrti umreti.
34 Narod Mu odgovori: Mi čusmo iz zakona da će Hristos ostati vavek; kako ti govoriš da se sinu čovečijem valja podignuti? Ko je taj sin čovečiji?
35 A Isus im reče: Još je malo vremena videlo s vama; hodite dok videlo imate da vas tama ne obuzme; jer ko hodi po tami ne zna kuda ide.
36 Dok videlo imate verujte videlo, da budete sinovi videla. Rekavši ovo Isus otide i sakri se od njih.
37 Ako je i činio tolika čudesa pred njima, opet Ga ne verovahu;
38 Da se zbude reč Isaije proroka koji reče: Gospode! Ko verova govorenju našem? I ruka Gospodnja kome se otkri?
39 Zato ne mogahu verovati, jer opet reče Isaija:
40 Zaslepio je oči njihove i okamenio srca njihova, da ne vide očima ni srcem razumeju, i ne obrate se da ih iscelim.
41 Ovo reče Isaija kad vide slavu Njegovu i govori za Njega.
42 Ali opet i od knezova mnogi Ga verovaše; nego radi fariseja ne priznavahu, da ne bi bili izgnani iz zbornice;
43 Jer im većma omile slava ljudska nego slava Božija.
44 A Isus povika i reče: Ko mene veruje ne veruje mene, nego Onog koji me posla;
45 I ko vidi mene, vidi Onog koji me posla.
46 Ja dodjoh videlo na svet, da nijedan koji me veruje ne ostane u tami.
47 I ko čuje moje reči i ne veruje, ja mu neću suditi; jer ja ne dodjoh da sudim svetu, nego da spasem svet.
48 Koji se odreče mene, i ne prima reči moje, ima sebi sudiju: reč koju ja govorih ona će mu suditi u poslednji dan;
49 Jer ja od sebe ne govorih, nego Otac koji me posla On mi dade zapovest šta ću kazati i šta ću govoriti.
50 I znam da je zapovest Njegova život večni. Šta ja dakle govorim onako govorim kao što mi reče Otac.