поглавље 14
1 Tada se podiže sav zbor i stade vikati, i narod plakaše onu noć.
2 I vikahu na Mojsija i na Arona svi sinovi Izrailjevi; i sav zbor reče im: Kamo da smo pomrli u zemlji misirskoj ili da pomremo u ovoj pustinji!
3 Zašto nas vodi Gospod u tu zemlju da izginemo od mača, žene naše i deca naša da postanu roblje? Nije li bolje da se vratimo u Misir?
4 I rekoše medju sobom: Da postavimo starešinu, pa da se vratimo u Misir.
5 Tada Mojsije i Aron padoše ničice pred svim zborom sinova Izrailjevih.
6 A Isus sin Navin i Halev sin Jefonijin izmedju onih što uhodiše zemlju razdreše haljine svoje,
7 I rekoše svemu zboru sinova Izrailjevih govoreći: Zemlja koju prodjosmo i uhodismo, vrlo je dobra zemlja.
8 Ako smo mili Gospodu, On će nas odvesti u tu zemlju, i daće nam je; a to je zemlja u kojoj teče mleko i med.
9 Samo se ne odmećite Gospoda, i ne bojte se naroda one zemlje; jer ih možemo pojesti; odstupio je od njih zaklon njihov, a s nama je Gospod, ne bojte ih se.
10 Tada reče sav zbor da ih pobiju kamenjem; ali se pokaza slava Gospodnja svim sinovima Izrailjevim u šatoru od sastanka.
11 I reče Gospod Mojsiju: Dokle će me vredjati taj narod? Kad li će mi verovati posle tolikih znaka što sam učinio medju njima?
12 Udariću ga pomorom, i rasuću ga; a od tebe ću učiniti narod velik i jači od ovog.
13 A Mojsije reče Gospodu: Ali će čuti Misirci, izmedju kojih si izveo ovaj narod silom svojom,
14 I reći će s ljudima ove zemlje, koji su čuli da si Ti, Gospode, bio usred naroda i da si se očima vidjao, Gospode, i oblak tvoj da je stajao nad njima, i u stupu od oblaka da si išao pred njima danu i u stupu ognjenom noću;
15 Pa kad pobiješ ovaj narod, sve do jednog, govoriće narodi, koji su čuli pripovest o Tebi, govoreći:
16 Nije mogao Gospod dovesti narod ovaj u zemlju koju im je sa zakletvom obećao, zato ih pobi u pustinji.
17 Neka se, dakle, proslavi sila Gospodnja, kao što si rekao govoreći:
18 Gospod dugo čeka i obilan je milošću, prašta bezakonje i greh, ali ne pravda krivoga, nego pohodi bezakonje otačko na sinovima do trećeg i četvrtog kolena.
19 Oprosti bezakonje ovom narodu radi velike milosti svoje, kao što si praštao narodu ovom od Misira dovde.
20 A Gospod reče: Praštam po reči tvojoj.
21 Ali tako ja živ bio, i tako sva zemlja bila puna slave Gospodnje,
22 Ti ljudi koji videše slavu moju i znake moje što sam učinio u Misiru i u ovoj pustinji, i kušaše me već deset puta, i ne poslušaše reči moje,
23 Neće videti zemlje koju sa zakletvom obećah ocima njihovim, neće videti ni jedan od onih koji me uvrediše.
24 A slugu svog Haleva, u kome beše drugi duh i koji se sasvim mene držao, njega ću odvesti u zemlju u koju je išao, i seme će je njegovo naslediti.
25 Ali Amalik i Hananej sede u dolini, zato se sutra vratite natrag, i idite u pustinju k crvenom moru.
26 Još reče Gospod Mojsiju i Aronu govoreći:
27 Dokle će taj zli zbor vikati na me, čuo sam viku sinova Izrailjevih, koji viču na me.
28 Kaži im: Tako ja živ bio, kaže Gospod, učiniću vam onako kako ste govorili i ja čuh.
29 U ovoj će pustinji popadati mrtva telesa vaša, i svi izmedju vas koji su izbrojani u svem broju vašem od dvadeset godina i više, koji vikaste na me,
30 Nećete ući u zemlju, za koju podigavši ruku svoju zakleh se da ću vas naseliti u njoj, osim Haleva, sina Jefonijinog i Isusa, sina Navinog.
31 A decu vašu, za koju rekoste da će postati roblje, njih ću odvesti, i oni će poznati zemlju za koju vi ne marite.
32 A vaša telesa mrtva će popadati u ovoj pustinji.
33 A deca vaša biće pastiri po pustinji četrdeset godina, i nosiće kar za preljube vaše, dokle ne ispropadaju telesa vaša u pustinji.
34 Po broju dana, za koje uhodiste zemlju, četrdeset dana, za svaki dan po godinu, nosićete grehe svoje, četrdeset godina, i poznaćete da sam prekinuo s vama.
35 Ja Gospod rekoh, i tako ću učiniti svemu tom zboru zlom, koji se sabrao na me: u pustinji će propasti i tu pomreti.
36 A ljudi koje beše poslao Mojsije da uhode zemlju, i koji vrativši se pobuniše sav zbor da viče na nj, prosuvši zao glas o zemlji,
37 Ti ljudi, koji prosuše zao glas o zemlji, pomreše od pomora pred Gospodom;
38 A Isus, sin Navin i Halev, sin Jefonijin ostaše živi izmedju ljudi koji su išli da uhode zemlju.
39 I Mojsije kaza sve ove reči svim sinovima Izrailjevim, i narod plaka veoma.
40 A sutradan ustavši podjoše navrh gore, i rekoše: Evo nas, idemo na mesto za koje je govorio Gospod, jer zgrešismo.
41 Ali Mojsije reče: Zašto prestupate zapovest Gospodnju? Od toga neće biti ništa.
42 Ne idite gore, jer Gospod nije medju vama; nemojte da vas pobiju neprijatelji vaši.
43 Jer je Amalik i Hananej tamo pred vama, i izginućete od mača, jer odustaviste Gospoda, pa neće ni Gospod biti s vama.
44 Ali oni, ipak, navališe da idu navrh gore; ali kovčeg zaveta Gospodnjeg i Mojsije ne izadjoše iz logora.
45 Tada sidje Amalik i Hananej, koji življahu u onoj gori, i razbiše ih i baciše dori do Orme.