поглавље 7
1 Imajući, dakle, ovakva obećanja, o ljubazni! Da očistimo sebe od svake poganštine tela i duha, i da tvorimo svetinju u strahu Božijem.
2 Primite nas, nikom ne učinismo nažao, nikoga ne pokvarismo, nikoga ne zanesosmo.
3 Ne govorim na osudjenje, jer pre rekoh da ste u srcima našim, da bih s vama i umro i živeo.
4 Vrlo slobodno govorim k vama, mnogo se hvalim vama, napunio sam se utehe, izobilan sam radošću pored svih briga naših.
5 Jer kad dodjosmo u Makedoniju, nikakav mir nemaše telo naše, nego u svemu beše u nevolji: spolja borbe, iznutra strah.
6 Ali Bog, koji teši ponižene, uteši nas dolaskom Titovim.
7 A ne samo dolaskom njegovim, nego i utehom kojom se on uteši za vas kazujući vašu želju, vaše plakanje, vaše stradanje za mene, tako da se još većma obradovah.
8 Jer ako sam vas i ražalio poslanicom, ne kajem se, ako se i bejah raskajao: jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ražali vas.
9 Ali se sad radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu, da od nas ni u čemu ne štetujete.
10 Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nikada ne kaje; a žalost ovog sveta smrt donosi.
11 Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje medju vama? Kakvo pravdanje, kakvu nepovoljnost, kakav strah, kakvu želju, kakvu revnost, kakvu osvetu? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.
12 Jer ako vam i pisah, ne ovog radi koji je skrivio, niti onog radi kome je krivo učinjeno, nego da se pokaže medju vama staranje naše za vas pred Bogom.
13 Zato se utešismo utehom vašom; a još se većma obradovasmo radosti Titovoj, jer vi svi umiriste duh njegov.
14 Jer što sam mu se za vas pohvalio, nisam se posramio; nego kako je sve istina što govorismo vama, tako i pohvala naša k Titu istinita bi.
15 I srce je njegovo puno ljubavi k vama kad se opominje poslušanja svih vas, kako ste ga sa strahom i drhtanjem primili.
16 Radujem se, dakle, što se u svemu smem osloniti na vas.