1. Kraljevima
поглавље 1
1 A car David ostare i bi vremenit, i koliko ga pokrivahu haljinama ne mogaše se zagrejati.
2 Tada mu rekoše sluge njegove: Neka potraže caru gospodaru našem mladu devojku, pa ona neka stoji pred carem i dvori ga, i na krilu neka mu spava, da se zagreva car, gospodar naš.
3 I potražiše lepu devojku po svim krajevima izrailjskim, i nadjoše Avisagu Sunamku, te je dovedoše caru.
4 A ta devojka beše vrlo lepa, i dvoraše cara i služaše mu: ali je car ne pozna.
5 A Adonija, sin Agitin podiže se govoreći: Ja ću biti car. I nabavi sebi kola i konjike, i pedeset ljudi koji trčahu pred njim.
6 I otac ga nikada ne nakara, niti mu reče: Zašto radiš tako? A on beše vrlo lep, i mati ga rodi iza Avesaloma.
7 I dogovaraše se s Joavom sinom Serujinim i s Avijatarom sveštenikom, koji pomagahu Adoniji.
8 Ali Sadok sveštenik i Venaja sin Jodajev i Natan prorok i Semaj i Rej i junaci Davidovi ne pristaše za Adonijom.
9 Tada nakla Adonija ovaca i volova i ugojene stoke kod kamena Zoeleta, koji je kod izvora Rogila, i pozva svu braću svoju, sinove careve, i sve ljude od Jude, sluge careve;
10 Ali ne pozva Natana proroka, ni Venaje, ni ostalih junaka, ni Solomuna brata svog.
11 Tada reče Natan Vitsaveji, materi Solomunovoj govoreći: Jesi li čula da se zacario Adonija sin Agitin? A gospodar naš David ne zna.
12 Nego sada hajde, ja ću te savetovati kako ćeš izbaviti dušu svoju i dušu sina svog Solomuna.
13 Hajde, otidi k caru Davidu i reci mu: Nisi li se ti, gospodaru moj care, zakleo sluškinji svojoj govoreći: Solomun, sin tvoj, biće car posle mene i on će sedeti na prestolu mom? Zašto se dakle zacari Adonija?
14 I gle, dok ti još budeš onde govoreći s carem, ja ću doći za tobom, i dopuniću tvoje reči.
15 I tako udje Vitsaveja k caru u klet. A car beše vrlo star; i Avisaga Sunamka dvoraše ga.
16 I savivši se Vitsaveja pokloni se caru; a car joj reče: Šta ćeš?
17 A ona mu reče: Gospodaru moj, ti si se zakleo Gospodom Bogom svojim sluškinji svojoj: Solomun, sin tvoj, biće car posle mene, i on će sedeti na prestolu mom.
18 A sad evo Adonija se zacari, a ti, gospodaru moj care, i ne znaš.
19 Naklao je volova i ugojene stoke i ovaca mnogo, i pozvao sve sinove careve, i Avijatara sveštenika i Joava vojvodu; a Solomuna sluge tvog nije pozvao.
20 Sada, care gospodaru moj, oči su svega Izrailja uprte u tebe, da im kažeš ko će sesti na presto tvoj, gospodaru moj care, posle tebe.
21 Inače, kad gospodar moj car počine kod otaca svojih, bićemo ja i sin moj Solomun krivi.
22 I gle, dok ona još govoraše caru, dodje prorok Natan.
23 I javiše caru govoreći: Evo Natana proroka. I on stupivši pred cara pokloni se caru licem do zemlje.
24 I reče Natan: Care, gospodaru moj, jesi li ti kazao: Adonija će biti car posle mene, i on će sedeti na prestolu mom?
25 Jer otide danas i nakla volova i ugojene stoke i ovaca mnogo, i pozva sve sinove careve i vojvode i Avijatara sveštenika; i eno jedu i piju s njim i govore: Da živi car Adonija.
26 Mene pak, sluge tvog, ne pozva, ni Sadoka sveštenika, ni Venaje sina Jodajevog, ni Solomuna sluge tvog.
27 Je li to car gospodar moj naredio? Ne kazavši sluzi svom ko će sesti na presto gospodara mog cara posle njega.
28 A car David odgovori i reče: Zovite mi Vitsaveju. I ona dodje pred cara, i stade pred carem.
29 Tada se zakle car govoreći: Tako da je živ Gospod, koji je izbavio dušu moju od svake nevolje,
30 Kako sam ti se zakleo Gospodom Bogom Izrailjevim rekavši: Solomun sin tvoj biće car posle mene, i on će sedeti na prestolu mom mesto mene, tako ću učiniti danas.
31 Tada Vitsaveja savi se licem do zemlje i pokloni se caru, pa reče: Da živi gospodar moj car David doveka!
32 Potom reče car David: Zovite mi Sadoka sveštenika i Natana proroka i Venaju, sina Jodajevog. I oni dodjoše pred cara.
33 A car im reče: Uzmite sa sobom sluge gospodara svog, i posadite Solomuna, sina mog, na moju mazgu i i odvedite ga do Giona;
34 I neka ga onde Sadok sveštenik i Natan prorok pomažu za cara nad Izrailjem, i zatrubite u trubu i recite: Da živi car Solomun!
35 Potom se vratite za njim, i on neka dodje i sedne na presto moj i caruje mesto mene; jer sam njega odredio da bude vodj Izrailju i Judi.
36 A Venaja, sin Jodajev, odgovori caru i reče: Amin! Neka tako kaže Gospod Bog gospodara mog cara.
37 Kako je Gospod bio s gospodarem mojim carem tako neka bude i sa Solomunom, i neka podigne presto njegov još više nego presto gospodara mog, cara Davida.
38 I tako otide Sadok sveštenik i Natan prorok i Venaja sin Jodajev i Hereteji i Feleteji, i posadiše Solomuna na mazgu cara Davida i odvedoše ga do Giona.
39 I Sadok sveštenik uze rog s uljem iz šatora, i pomaza Solomuna. Potom zatrubiše u trubu i sav narod reče: Da živi car Solomun!
40 I sav narod podje za njim, i narod sviraše u svirale i veseljaše se veoma da se zemlja razlegaše od vike njihove.
41 I začu Adonija i sve zvanice koje behu s njim, pošto jedoše; začu i Joav glas trubni, pa reče: Kakva je to vika i vreva u gradu?
42 I dokle on još govoraše, gle, dodje Jonatan sin Avijatara sveštenika; i Adonija mu reče: Hodi, jer si junak i nosiš dobre glase.
43 A Jonatan odgovori i reče Adoniji: Ta, gospodar naš, car David, postavi Solomuna carem.
44 Jer car posla s njim Sadoka sveštenika i Natana proroka i Venaju, sina Jodajevog, i Hereteje i Feleteje, i posadiše ga na carevu mazgu.
45 I pomazaše ga Sadok sveštenik i Natan prorok kod Giona za cara, i otidoše odande veseleći se tako da je grad uzavreo; to je vika koju čuste.
46 I Solomun je već seo na carski presto.
47 I došle su sluge careve, i blagosloviše gospodara našeg, cara Davida govoreći: Da Bog proslavi ime Solomunovo još većma nego tvoje, i presto njegov da podigne još više nego tvoj. I pokloni se car na postelji svojoj.
48 Još ovako reče car: Da je blagosloven Gospod Bog Izrailjev, koji dade danas ko će sedeti na prestolu mom, da vide moje oči.
49 Tada se prepadoše, i ustaše sve zvanice Adonijine, i otidoše svak svojim putem.
50 A Adonija bojeći se Solomuna usta i otide, i uhvati se za rogove oltaru.
51 I javiše Solomunu govoreći: Eno, Adonija se uplašio od cara Solomuna, i eno ga, uhvatio se za rogove oltaru, i veli: Neka mu se zakune car Solomun da neće ubiti slugu svog mačem.
52 A Solomun reče: Ako bude pošten čovek, ni dlaka s glave njegove neće pasti na zemlju; ali ako se nadje zlo na njemu, poginuće.
53 I tako posla car Solomun, te ga dovedoše od oltara; i kad dodje, pokloni se caru Solomunu; a Solomun mu reče: Idi kući svojoj.