поглавље 20
1 A David pobeže iz Najota u Rami, i dodje i reče Jonatanu: Šta sam učinio? Kakva je krivica moja? I šta sam zgrešio ocu tvom, te traži dušu moju?
2 A on mu reče: Sačuvaj Bože! Nećeš ti poginuti. Evo otac moj ne čini ništa, ni veliko ni malo, a da meni ne kaže; a kako bi to tajio od mene otac moj? Neće to biti.
3 A David zaklinjući se opet reče: Otac tvoj zna dobro da sam našao ljubav u tebe, pa veli: Ne treba da dozna za ovo Jonatan, da se ne ožalosti. Ali tako živ bio Gospod i tako živa bila duša tvoja, samo je jedan korak izmedju mene i smrti.
4 A Jonatan reče Davidu: Šta želi duša tvoja? Ja ću ti učiniti.
5 I David reče Jonatanu: Evo sutra je mladina, kad treba s carem da jedem, pusti me dakle da se sakrijem u polju do treće večeri.
6 Ako zapita za me otac tvoj, ti reci: Vrlo mi se molio David da otrči u Vitlejem grad svoj, jer je onde godišnja žrtva svega roda njegovog.
7 Ako kaže: Dobro, biće miran sluga tvoj; ako li se razgnevi, znaj da je zlo naumio.
8 Učini, dakle, milost sluzi svom, kad si veru Gospodnju uhvatio sa slugom svojim; ako je kakva krivica na meni, ubij me sam, jer zašto bi me vodio k ocu svom?
9 A Jonatan mu reče: Bože sačuvaj; jer da doznam da je otac moj naumio zlo da te zadesi, zar ti ne bih javio?
10 A David reče Jonatanu: Ko će mi javiti ako ti otac odgovori šta je zlo?
11 A Jonatan reče Davidu: Hodi da izadjemo u polje. I izidjoše obojica u polje.
12 I Jonatan reče Davidu: Gospode Bože Izrailjev! Kad iskušam oca svog sutra u ovo doba ili prekosutra, i bude dobro po Davida, ako ne pošaljem k tebi i ne javim ti,
13 Neka Gospod učini tako Jonatanu i tako neka doda. Ako li otac moj bude naumio da ti učini zlo, ja ću ti javiti, i opraviću te, i otići ćeš s mirom; i Gospod neka bude s tobom kao što je bio s ocem mojim.
14 A i ti, dokle sam živ, činićeš meni milost Gospodnju da ne poginem;
15 I nećeš uskratiti milosti svoje domu mom doveka, ni onda kad Gospod istrebi sve neprijatelje Davidove sa zemlje.
16 Tako Jonatan učini veru s domom Davidovim govoreći: Gospod neka traži iz ruku neprijatelja Davidovih.
17 I još zakle Jonatan Davida ljubavlju svojom k njemu, jer ga ljubljaše kao svoju dušu
18 Potom reče mu Jonatan: Sutra je mladina, i pitaće se za te, jer će tvoje mesto biti prazno.
19 A ti čekaj do trećeg dana, pa onda otidi brzo i dodji na mesto gde si se bio sakrio kad se ovo radilo, i sedi kod kamena Ezila.
20 A ja ću baciti tri strele ukraj tog kamena, kao da gadjam belegu.
21 I evo poslaću momka govoreći mu: Idi, nadji strele. Ako kažem momku: Eto strele su za tobom ovamo bliže, digni ih; tada dodji, dobro je po te, i neće ti biti ništa, tako živ bio Gospod!
22 Ako li ovako kažem momku: Eto strele su pred tobom, tamo dalje; onda idi, jer te Gospod šalje.
23 A za ove reči što rekosmo ja i ti, evo, Gospod je svedok izmedju mene i tebe doveka.
24 Potom se David sakri u polju; i dodje mladina, i car sede za sto da jede.
25 A kad car sede na svoje mesto, po običaju na mesto kod zida, Jonatan usta, a Avenir sede do Saula, a mesto Davidovo beše prazno.
26 I Saul ne reče ništa onaj dan, jer mišljaše, dogodilo mu se štagod, te nije čist, zacelo nije čist.
27 A sutradan, drugi dan meseca, opet beše prazno mesto Davidovo, a Saul reče Jonatanu sinu svom: Zašto sin Jesejev ne dodje na obed ni juče ni danas?
28 A Jonatan odgovori Saulu: Vrlo me je molio David da otide do Vitlejema,
29 Rekavši: Pusti me, jer porodica naša ima žrtvu u gradu, i sam mi je brat zapovedio; ako sam, dakle, našao milost pred tobom, da otidem i vidim braću svoju. Zato nije došao na carev obed.
30 Tada se razgnevi Saul na Jonatana, te mu reče: Nevaljali i neposlušni sine! Zar ja ne znam da si izabrao sina Jesejevog sebi na sramotu i na sramotu svojoj nevaljaloj majci?
31 Jer, dokle je živ sin Jesejev na zemlji, nećeš se utvrditi ni ti ni carstvo tvoje; zato pošlji sada i dovedi ga k meni, jer je zaslužio smrt.
32 A Jonatan odgovori Saulu ocu svom i reče mu: Zašto da se pogubi? Šta je učinio?
33 Tada se Saul baci kopljem na nj da ga ubije. Tada vide Jonatan da je otac njegov naumio ubiti Davida.
34 I usta Jonatan od stola njegovog, i ništa ne jede drugi dan po mladini; jer se zabrinu za Davida, što ga otac osramoti.
35 A kad bi ujutru, izadje Jonatan u polje u vreme kako beše ugovorio s Davidom, i s njim jedno momče.
36 I reče momku svom: Trči da mi nadješ strele koje ću pustiti. I momče otrča, a on pusti strelu preko njega.
37 A kad dodje momak do mesta kuda beše zastrelio Jonatan, viknu Jonatan za momkom govoreći: Nije li strela dalje napred?
38 Još viknu Jonatan za momkom: Brže, ne stoj. I momak Jonatanov pokupi strele, i vrati se gospodaru svom.
39 Ali momak ne znaše ništa, samo Jonatan i David znahu šta je.
40 I Jonatan dade oružje svoje momku koji beše s njim, i reče mu: Idi, odnesi u grad.
41 I kad momak otide, David usta s južne strane i pade ničice na zemlju, i pokloni se tri puta, i poljubiše se, i plakaše obojica, a David osobito.
42 I reče Jonatan Davidu: Idi s mirom, kao što smo se zakleli obojica imenom Gospodnjim rekavši: Gospod da je svedok izmedju mene i tebe i izmedju mog semena i tvog semena doveka. (20:43) I tako David ustavši otide, a Jonatan se vrati u grad.